„Vidi je kakva je to lepotica“, izgovorih sa svetlošću u očima od toplog septembarskog sunca.
Dok je gledah kako izvire iz nepregledne ravnice, ne mogoh a da ne pomislim kakva je
Fruška gora
nekada bila kad je izranjala iz modrog Panonskog mora. Kakvo je to
ostrvo puno mirisnog hlada bilo usred pučine koja puca na sve strane.
 |
| foto Jelena Dilber |
Dok se približavasmo
Rumi, pogledah u muža. Videh, sijaju mu oči. Ćutim i puštam ga da udiše tople mirise koji njemu znače sve.
A krenusmo nas dvoje taze mladenaca, da te prve, najslađe godine
braka, radimo sve što nam padne na pamet. Dođe na red i Fruška gora i
potraga za nekim davnim danima i mirisom zrelog grožđa sa padina
iriških, tamo gde su njegovi Elesinovići imali svoje najlepše vinograde.
I već smo tu, na pragu njegovih neistraženih porodičnih priča koje je još kao dete slušao od svoje bake. Poče blagi uspon ka
Irigu
i zamirisaše livade pune opojnog bilja od kojih se prave čuvene rakije
travarice, koje u svojoj žutoj vatrenoj vodi čuvaju osušene cvetove i
trave. Zablista sunce na nepreglednim voćnjacima i dalekim šumama u
kojima već počinje da žuti lišće i donese dah svežine i čiste
neoskrnavljene prirode.
Skrenusmo s puta i stadosmo.
„Osećaš ovaj miris?“, zapita me muž.
„Naravno“, rekoh mu, iako ne znadoh da li misli na mirise toplog septembarskog dana ili nešto drugo.
„Ja osećam miris grožđa. Onog najlepšeg, zrelog grožđa sa
fruškogorskih vinograda i berbe koja upravo počinje. Zato volim baš to
vino, znaš“
 |
| izvor: ozon.rs |
Zagrlih ga i pustih da ćutimo i udišemo mirise vinograda i trava
oprljenih od jakog letnjeg sunca na obroncima zelene Fruške gore.
A ispred nas put. Povedoh ga u pravcu table i rekoh mu:
„Može ovo, za moju dušu?“
Dok vijuga, iz bujnog zelenila izroni toranj manastira
Novo Hopovo.
Žut i lep iznad rumenog crepa, sav vitak i sjajan usred gustih šuma.
Moja želja baš da njega vidim. Čitah tog leta Dositejeva dela pa poželeh
da osetim te zidine manastirske u koje je rado došao, a još radije
otišao.
 |
| foto Jelena Dilber |
A unutra, pod kupolom crkve Svetog Nikole tišina, polutama i miris
tamjana i pucketavih sveća. I zlato na freskama, ratnici, kraljevi,
mučenici, nesrećna vitlejemska deca… sve se spelelo i stalo u jedno malo
parče crkvenog neba od koga treperi nešto u grudima, valjda utkano u
srce još i pre rođenja.
 |
| foto Jelena Dilber |
Sa smirenošću koja samo u tim tihim odajama može da se nađe, nastavismo dalje, ka
Iriškom vencu, sve do hotela
Norcev,
koji izabrasmo da nam bude miran kutak iz kog ćemo istraživati okolni
kraj, barem jedno parče ove planinske lepotice. Naš mali mir na
fruškogorskom proplanku, čiju lepotu ne naruši ni polupani toranj,
ranjen od nekih zlih, kažu pametnih, ptica sa neba.
 |
| foto Jelena Dilber |
I dočeka nas ona svojom raskošnom lepotom. Sa gustim šumama u kojima
se nadmeću bukve, hrastovi i lipe, za koje kažu da u rano leto tako
zamirišu da se cela planina opije slatkim dahom i ori od zujanja pčela.
Sa modrim nebom koje čas vidimo, čas ga zaklanjaju stoletna stabla među
kojima život pucketa, šuška, kucka i peva.
 |
| foto Jelena Dilber |
|
A okolo priroda od koje trepte sva čula. Tišina koja se čuje, mirisi
od kojih se koža mreška i blagi povetarac koji miluje i opija. I šume
bujne, u kojima čas čuješ detlića kako uporno kuca, čas neki šušanj i
beg u gusto šipražje. A u senkama crni glog i skrivene bukovače i
vrganji. Priroda kakvu gradska deca samo sanjaju.
 |
| foto Jelena Dilber |
A okolo ne znaš gde bi pre. U velikom parku omeđenom pošljunčanim
stazama i drvećem koje se gasilo pod kasnim popodnvnim suncem naiđosmo
na
spomenik „Sloboda“, visoki obelisk
sa ženom pobedom koja na vrhu širi ruke i poziva namučeni narod na
ustanak. Dok gledasmo velike isklesane figure partizana u njenom
podnožju, odstajasmo u čast onih koji iz ove beskrajne ravnice dadoše
svoje živote.
 |
| foto Jelena Dilber |
Ali tamo gde sve buja teško se misli na smrt. Sa druge strane već nas
povuče pogled koji se između drveća iznenada otvori i dade oku blještav
trag pod nebom – ravan Srem i talasasta Mačva, a na rubovima obzorja
plava Avala i daleki Cer. Još dva ostrva u nekadašnjem Panonskom moru.
 |
| foto Jelena Dilber |
Pospasmo to veče kao što skoro nismo, opijeni od svežine i lepote, toplog sunca i mirisne divote.
 |
| foto Jelena Dilber |
Sutradan nas dočekaše
Sremski Karlovci nad plavim tromim starcem Dunavom i njihov gospodski sjaj.
 |
| foto Jelena Dilber |
Uđoh u Sabornu crkvu, dok se pod njenim podnožjem zadivih visokim
belim tornjevima pod modrim nebom, po kojima je grad nadaleko poznat. A
unutra opet dobro poznati spokoj. I raskoš ikonostasa u kome kao da je
sažeta sva patnja na kojoj počiva naša vera. I miris koji duši nosi neke
neispričane i nedoživljene priče. Ali koje stoje duboko u njoj,
neraskidivo povezane.
 |
| foto Jelena Dilber |
Ispred nas dočeka česma Četiri lava i njena hladna slatka voda. Popismo je, kako je i običaj.
 |
| foto Jelena Dilber |
Krenusmo dalje ka
Stražilovu, poslednjem cilju našeg puta. Da odamo poštu Branku, mučeniku koji konačno pronađe svoj mir na vrhu svog detinjstva.
 |
| foto Jelena Dilber |
A tamo opet hlad koji miriše kao nigde. Sad shvatih zašto koreni vuku
ovde moga muža. I razumedoh ga, iako su moji rasuti po raspuklim
planinama i strmim grebenima južne i istočne Srbije i pitomim obalama po
kojima miriše Morava. Ali ga shvatih jer ovde osetih takav mir koji
nosi smešanu i sreću i tugu.
 |
| foto Jelena Dilber |
I poželeh da se opet vratim. Da pomilujem zrela zrna grožđa. Da
pomirišem vazduh natopljen lipovim cvetom. Da odsanjam uz još jedan
sumrak. Da pozdravim sunce uz još jedno fruškogorsko svitanje. Uostalom,
popih vodu sa jednog od četiri lava. Moram da se vratim. Red je.
 |
| foto Jelena Dilber |
Blog izazov hotela
Park, Ruma
Нема коментара:
Постави коментар