Kada Dunav započne svoj daleki put na šumovitom Švarcvaldu, čekaju ga mnoga nemačka i austrijska brda, slovačke, hrvatske i mađarske ravnice, a kad uđe u Srbiju, spor je i širok kao da se i sam uljuljkao u svoje plavetne talase. Valja se tako među poljima žita i kukuruza, mimo blagih padina sa vinogradima, uz vrbe i platane i kao da se sprema za svoj preobražaj i malo uzbuđenja.
I taman kad se onako veliki i plav, skupljajući za sobom velike reke i rečice stopi sa Nerom, naglo skreće, useca se u obronke Karpata i od mirne ravničarske reke pretvara se u brzu i moćnu planinsku silu koja dubi obale, nepredvidivu i divlju. Tu počinje Đerdapska klisura.
Nastala pre mnogo stotina hiljada godina, kada je zbog geološke kataklizme došlo do rascepa Karpata, ovim putem je oteklo Panonsko more, a za sobom ostavilo dug kanjon kojim danas teče Dunav. Klisura predivnih prirodnih lepota oduzima dah dok Dunav, čas širok nekoliko kilometara, čas sužen na nekoliko stotina metara, brza, vijuga, juri, preliva podvodne stene, dubi obale i potkopava planine, nemiran i silovit.
Rumuni ga zovu Železna vrata, a kod nas je Đerdap. Kod njih dubi Karpate, a kod nas Miroč, dok se njihovi strmi obronci ogledaju u nemirnom plavetnilu velike reke.
Na početku puta razbuđeni Dunav čeka Golubačka klisura. Moldavsko ostrvo ga lagano deli na dva rukavca, ali se on odlučno spaja i nastavlja svoj moćni prodor. Tu je i Golubačka tvrđava, najočuvanije srednjevekovno utvrđenje u Srbiji. Na putu uz reku ponosno se izdiže sa svojih devet kula i bedema. Na početku, kao čuvar, u samom Dunavu, čisto da opomene brodove, iz vode izvire stena Babakaj, a na kraju, kao da ga ispraća, stena Stenjke.
I taman kad se Dunav malo smiri u Ljupkovskoj kotlini, nailazi novi tesnac i nove litice. Gospođin vir, kao što joj i samo ime kaže, klisura je sa najdubljim vrtlozima u Đerdapu, koji prave velika udubljenja u koritu, takozvane lonce, a dubina dostiže i 82 metra. I onda opet, u susret Donjemilanovačkoj kotlini, da ponese sa sobom Porečku reku, čije se ušće posle izgrađivanja brane pretvorilo u pravi zaliv, da opet malo predahne i smiri se, dok ne krenu novi brzaci.
A onda ga čeka najveće suženje, u kome pokazuje takvu snagu kakvu nigde na svom dalekom putu nema. Ovde se stene izdubljenih planina izdižu i do 300 metara u visinu, a Dunav proseca uzan put od svega 150 metara i njegov tok podseća na oblik kazana, pa je po tome klisura i dobila ime. Najuži deo je “Veliki Kazan” , prepun virova i do 70 metara u dubinu, kao i pećina, u kojima se čuje samo hučanje moćne reke i vidi njena veličanstvena snaga koja je virtuozno izdubila podzemne oblike.
Odmah za njim nastavlja se “Mali Kazan”, gde Dunav nastavlja sa svojim divljim tokom, pun brzaka i virova. Na njegovom kraju nalazi se Hajdučka vodenica, prava mala oaza među gromadama, malena lučna, uvala u kojoj se nalazi rimsko srednjovekovno naselje, crkva i nekropola. To je ujedno i središte Donje klisure Dunava,iz koje se pruža impresivan pogled na strme litice Miroča sa srpske i Munci Almažujuja sa rumunske strane.
A tu je i u steni isklesan lik dačkog vladara Decebala, veličanstven u svojoj veličini i lepoti.
Nedaleko odatle je i Trajanova tabla, koja svedoči koliko je Rimljanima dolina Dunava bila važna. Rimski car Trajan dovršio je ovaj put kroz nepristupačne predele koji su započeli Tiberije, Klaudije i Domicijan. 103. godine, kad sve bilo završeno, iznad Malog Kazana postavljena je tabla na kojoj piše da je Trajan zaslužan za spajanje dunavskih obala. Ona se odnosi na izgradnju velikog mosta koji je nekada davno bio podignut kod Kladova i predstavljao velelepno zdanje na 20 stubova i dugo vremena bio najduži most na svetu, koji je porušen zbog povlačenja Rimljana pred varvarskim plemenima, a od njega su sačuvana samo tri stuba i delovi portala. Međutim, kada se gradila brana, moglo je da dođe i do uništenja table, jer ju je nivo vode, koji se podigao, potopio, ali su je, da bi je očuvali, izdigli 10 metara i iako se ne vidi sa puta već se do nje stiže samo čamcem, svedoči o davnim vremenima i ima neprocenjivu vrednost.
Iz Kazana Dunav se ponovo smiruje u Oršavskoj kotlini, takođe izmenjenoj podizanjem brane i poznatoj po nekadašnjoj čuvenoj Adi Kale, na kojoj su tokom Prvog srpskog ustanka pogubljene četiri dahije.
Poslednja na ovom burnom putu Dunava je Sipska klisura, puna podvodnih stena, vrtloga i virova velike snage i dubina,a u kojoj se nalazi i velika hidroelaktrana Đerdap, podignuta 1970. godine, koja je uhvatila i iskoristila ogromnu snagu ove velike reke.
Na izlasku iz klisure, Dunav se naglo širi, ali mu podvodne stene još uvek ne daju onu mirnoću i lenjost kojim sporo kreće ravnicom. Opet će joj se vratiti kad se rasprostre bez prepreka po valovitoj Negotinskoj krajini i zaplovi kroz Rumuniju i Vlašku niziju do svog ušća, gde ga pred kraj puta čeka velika delta u šumama Letee na tromeđi Rumunije, Moldavije i Ukrajine i konačni smiraj u Crnom moru kod svetionika u Sulini.
Veliki put prevaljuje Dunav i u svakoj zemlji ima svoje čari, ali u Srbiji je nekako najlepši. Možda kad se ispod Kalemegdanske tvrđave stopi sa Savom, pa zajedno obiđu Veliko ratno ostrvo, možda kada se kod Sremskih Karlovaca lenjo protegne između tople plodne zemlje, ali sigurno kada u veličanstvenom huku savlada Đerdap. Moćan u svojoj snazi, dopraća i ispraća zore i sutone, godišnja doba i nemirne godine, ali uvek ostaje snažan i nenadmašan, baš kao i priroda koja ga je stvorila.
Нема коментара:
Постави коментар